UVOD

Prije četiri mjeseca sam rodila treću kćer, a peto dijete po redu.

Još sa prvom, Elhanom, počela me proganjati želja da joj napišem nešto „za djevojačke dane“, jer ovih, do sada jedanaest napisanih knjiga, su bile o djetinjstvu, odgoju i braku. To izuzetno bitno, djevojačko polje, nisam obradila ni  u jednoj knjizi, a gledajći sebe u likovima djevojaka koje svakodnevno srećem, koje mi pišu ili dolaze na moja predavanja, shvatam koliko je upitnika nad njihovim glavama, koliko puteva pred njima, koliko besciljnosti i magline, koliko izazova koji ih trgaju na sve strane, koliko malo riječi im je upućeno – onih koje im trebaju baš sada, baš u ovim godinama, baš s ovoliko životnog iskustva, baš od nekog kome vjeruju i ko ih nikada, baš nikada ne osuđuje ni za šta.

Misleći o tome i posmatrajući drugu kćer, Džansu, shvatam koliko je krhkosti u tim divnim nevinim i naivnim ženskim bićima, koliko straha, koliko neodlučnosti, neznanja a htijenja, koliko snova a pogrešnih koraka… Koliko dezorijentisanosti i pitanja:

– Uradila sam to i to. Šta sada da radim??

Koliko straha, nesigurnosti u sebe… Koliko nagomilanih osjećaja da su sve oči uprte u njih, a svako je protiv njih na neki način.

Sada, gledajući tek rođenu Džejlu, osjećam koliko im dugujem. Moj dug je da im uputim nekoliko riječi, naznaka, smjernica. Njihovo je hoće li i kako shvatiti i prihvatiti ili ne. A gledajući sve tri njih vidim cijeli naš divni ženski rod, osjetljivi, satkan od najfinijih niti emocija, Bogom dane inteligencije i pronicljivosti, koju emocije kad-kad zamagle, pa prenagle i zateturaju životom dok opet negdje ne „uprave“, pa još čvršće, mudrije, stabilnije zagaze naprijed. To je i jeste svrha „teturanja“ – izvlačenje poruka i pouka iz prošlosti za stabilniju budućnost.

Žena je moja najveća inspiracija, njena iskušenja, posrtanje, padanje, ustajanje… I ni jedna nije toga pošteđena. Još više me, kao majku, panika uhvati kada znam da ni moje tri djevojčice neće biti pošteđene iskušenja, kao i ničije, jer na ovom svijetu nismo samo zato da bismo uživali i živjeli rahat.

Ovaj život je sve, samo ne mirno more. I ovaj život je sve, samo ne zadnja etapa, krajnje odredište. On je ponajprije prolazna faza, od danas do sutra, nekome od večeri do jutra, kao san nakon koga ćemo se probuditi u novom „sutra.“ Nismo li juče bili u majčinoj utrobi i „mislili“ da je ona sav svijet, da majka ne postoji i da nema života poslije rođenja? Tako neki i danas slično misle: da nema ništa poslije smrti. A zbilja misleći insani vjeruju i znaju da je ovo samo još jedna faza prije konačnog „sutra.“

Odmah na početku želim da sama sa sobom raščistiš s tim. Nekad su me nervirale, zbunjivale, čak i na mene djelovale pesimistički i neodređeno takve definicije „da smo mi samo putnici”. Danas, sa svoje trideset i tri sam zbilja, više nego sigurna, da to zaista jesmo. Putnici na jednom nevjerovatnom, avanturističkom, nepredvidivom, kad-kad napornom, a kad-kad tako ugodnom i udobnom putovanju koje zovu ž i v o t.

A on, ma koliko bio maglovit, kad ga sa svoje ljestvice posmatraš, zna biti i jako zanimljiv, kada naučiš sebe kako da gaziš po pravim ljestvicama, poljima. Zapravo, kad izvježbaš kako da praviš prave odabire. Tvoj život je skup tvojih odabira. Sudbina je ono što ne možeš da biraš, ali, kako da igraš igru zvanu život – možeš itekako. Sudbina zapravo i jeste zbir tvojih odluka i poteza. Zato igraj u svoju korist, ne protiv sebe niti na svoju štetu.

A sjeti se i svojih roditelja. Majke naročito. Nek njeno nošenje tebe u sebi dugih devet mjeseci, njeno trpljenje, njene boli, njene patnje za tebe, ne budu uzalud. Oduži se i njoj, a najprije sebi, tako što ćeš hodati pravim putem.

Pokušat ću da ti razbistrim magline, ono kad nazireš put pa zagaziš njime, a svakog trena se pitaš jesi li trebala.

PRONAŠLA SAM SE

Da bi bolje razumjela tekst, moraš me razumjeti, mene kao ženu koja je do juče bila ti i prolazila sve isto što i ti danas prolaziš. Ali prije svega me moraš razumjeti kao majku.

Prije neki dan sam na jednom sajtu pročitala tekst u kom sam se savršeno pronašla, pronaći će se skoro svaka žena, pa vjerovatno sutra i ti. Ostavljam ti ga ovdje, da me bolje shvatiš. Možda i da bolje shvatiš tvoju dosadnu, paranoičnu mamu koja ti često ide na živce.

“Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe.

– Zašto, mila?

– Zato.

– Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka?

– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.

– Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš.

– Neka će. Mama?

– Molim?

– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?

– Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo.

Mama se ničega ne plaši. Osim, da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga, jer su tvoj nos i moj nos isto.

Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”.

Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo. Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred Bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim. Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

(Daniela Brkić, sajt devetmeseci.net)

Kad pomisliš da si neshvaćena, da te ne mogu razumjeti, da živiš svoj svijet i svoj život sasvim drugačiji od bilo čijeg ikada, sjeti se da je život identična trasa kojom svi koračamo i da ono što misliš da se samo tebi događa i da samo ti osjećaš, vrlo je vjerovatno da su i tvoji roditelji, tvoja majka osjećali kada su bili u tvojim godinama. Zato ih ne kori ni zbog brige, ni zbog miješanja u tvoje odluke. Oni možda samo žele da ne ponoviš njihove loše korake. Isuviše te vole i isuviše bi ih boljelo da to kod tebe gledaju.

Pokušaj da razumiješ.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here